Friedrich Durrenmatt: The Physicists (1 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (1 од 4)


Fizicari-918VH1fLRyL.jpg

Source / Извор: Amazon


While writing about a world that is rapidly sinking into madness, I have often mentioned the Swiss philosopher and playwright Friedrich Durenmatt. He openly announced this crazy world almost 60 years ago in his two-act drama called “The Physicists”…


His story about three physicists trying to hide in an asilym for the mentally ill, run by psychopaths eager for global control, is a perfect allegory of today’s world and time. The precision with which Direnmat predicted future events means that the seeds of all today’s events were already sown at that time, but they were visible only to the true intellectuals of sharp mind as was his. The play had a premiere in Zurich in 1962, and here is a reminder since ten years ago of that premiere:

[Summer 2012] “Fifty years ago, on February 21, 1962, a Zurich audience witnessed the premiere of Die Physiker (The Physicists), a grotesque tragicomedy by the Swiss playwright Friedrich Dürrenmatt. By the end of 1963, The Physicists had been performed worldwide, from Johannesburg to Lima, from Mexico City to London. It arrived in New York the following year. Ever since, the play has been part of the canon of high school literature classes in Switzerland, Austria, and Germany, where it is also a favorite choice for high school theater groups and one of the most-performed dramas over the last half century.”
— Samuel Matlack, executive assistant at The New Atlantis


Due to the length of the text, I am forced to divide the play into four parts. Today, I am staging the first part of this two-acts drama in Serbian, translated by Dragoslav Andrić, and readers from the non-Serbian language area can find the play in the German original and in English at the following links:

Text auf Deutsch: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

English text: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

In the next post, you will find the second part of the first act and the biography of the author, Friedrich Durenmatt.

Пишући о свету који убрзано тоне у лудило, често сам помињао швајцарског филозофа и драмског писца Фридриха Диренмата. Он је овај сулуди свет отворено најавио пре скоро 60 година у својој драми у два чина под називом „Физичари“…


Та његова прича о физичарима који покушавају да се сакрију у дому за душевно оболеле којим управљају психопате жељне глобалне контроле, савршена је алегорија данашњег света и времена. Прецизност којом је Диренмат предвидео будућа дешавања значи да је семе свих данашњих догађаја већ тад било посејано, али видљиво је било само истинским интелектуалцима оштрог ума какав је он био. Представа је први пут изведена у Цириху 1962. године, и ево једног подсећања од пре десет година на ту премијеру:

[Лето 2012] „Пре педесет година, 21. фебруара 1962, публика у Цириху је била сведок премијере „Физичара“ (Die Physiker), гротескне трагикомедије швајцарског драматурга Фридриха Диренмата. До краја 1963. године, „Физичари“ су извођени широм света, од Јоханесбурга до Лиме, од Мексико Ситија до Лондона. Наредне године стигли су у Њујорк. Отад је представа део канона средњошколске књижевности у Швајцарској, Аустрији и Немачкој, где је такође омиљен избор за средњошколске позоришне групе и једна од најизвођенијих драма у последњих пола века.“
— Самуел Матлак, извршни асистент Новог Атлантиса


Због дужине текста, принуђен сам да драму поделим на четири дела. Данас постављам први део ове драме у два чина на српском језику у преводу Драгослава Андрића, а читаоци са несрпског језичког подручја драму могу наћи у немачком оригиналу и на енглеском језику на следећим линковима:

Немачки: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

Енглески: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

У наредном наставку биће постављен други део првог чина и биографија аутора, Фридриха Диренмата.


Фридрих Диренмат

ФИЗИЧАРИ

Наслов оригинала:
Friedrich Dürrenmatt – Die Physiker

Kомедија у два чина

Превод: Драгослав Андрић

ЛИЦА:
(укључујући и статисте)
ХЕРБЕРТ ГЕОРГ БОЈТЛЕР, звани ЊУТН, пацијент
ЕРНСТ ХАЈНРИХ ЕРНЕСТИ, звани АЈНШТАЈН, пацијент
ЈОХАН ВИЛХЕЛМ МЕБИЈУС, пацијент
Гђица др МАТИЛДА ФОН ЦАНД, шеф санаторијума за нервне болести
РИХАРД ФОС, полицијски инспектор
МАРТА БОЛ, главна сестра
МОНИKА ШТЕТЛЕР, болничарка
УВЕ СИВЕРС, надзорник
МАK АРТУР, чувар
МУРИЛО, чувар
ОСKАР РОЗ, мисионар
Гђа ЛИНА РОЗ, његова жена, бивша Мебијусова жена
АДОЛФ ФРИДРИХ, 16-годишњак, син Лине Роз из њеног брака са Мебијусом
ВИЛФРИД KАСПАР, његов брат, 15-годишњак
ЈЕРГ ЛУKАС, 14-годишњак, њихов брат
СУДСKИ ЛЕKАР
ГУЛ, полицајац
БЛОХЕР, полицајац


МЕСТО РАДЊЕ: Салон удобне, мада мало запуштене виле, приватног санаторијума »Вишњик«. Ближа околина: раније природна, затим дозидана језерска обала са касније израслим градићем. Некад пријатно гнездашце, са својим малим замком и старим делом града, сада је »украшено« грозним зградуринама Осигуравајућег друштва и живи првенствено од скромног Универзитета са Теолошким факултетом и летњим језичким курсовима, затим од једне Трговачке и једне Зуботехничке школе, даље, од Девојачког пансионата и од неке лаке индустрије једва вредне помена, те тако стоји по страни од општих кретања.

И сам пејсаж умирује нерве, што је заиста сасвим сувишно. Ту су и планине, пошумљени брежуљци и повеће језеро, а сасвим близу је и широка равница која се увече пуши; некад је то била суморна мочвара, а сад је испресецана каналима и врло плодна. Негде је и казнионица са придодатим привредним предузећем, тако да се свуда могу видети ћутљиве силуете преступника који копају и рију у групама и групицама. Али та околина, у ствари, не игра никакву улогу; она се овде спомиње само ради прецизности, јер ни једног тренутка нећемо напустити поменуту вилу у кругу луднице (ето, рекосмо и ту реч). Тачније, нећемо напустити чак ни салон, јер смо решили да се чврсто држимо јединства места, времена и радње. Радњи која се одвија меду лудацима – приличи само класична форма. Дакле, да предемо на ствар. Што се тиче те виле, у њој су некад били смештени сви пацијенти власнице санаторијума, госпођице доктор Матилде фон Цанд: ћакнути аристократи, бивши политичари који пате од артериосклерозе, недотупавни милионери, писци шизофреничари, велики индустријалци који пате од манија, односно депресија, и тако даље – једном речју, читава духовно поремећена елита бар једне половине Западне Европе. Јер, госпођица доктор је чувена, и то не само зато што та грбава стара девојка – која се никако не раздваја од свог белог лекарског мантила – потиче из моћне, независне породице, чији је она последњи изданак, већ и зато што је филантроп и што је веома цењена – може се слободно рећи: цењена у целом свету – као психијатар (управо је објављена њена преписка са K. Г. Јунгом). Али већ поодавно су угледни и не увек угодни пацијенти пребачени у нову, елегантну и светлу зграду; за добре паре чак и опаки заборав постаје право задовољство. Та нова зграда се шири на јужној страни пространог парка и има више павиљона (као и капелу са мозаиком) окренутих према равници, док се пољана испред виле, прошарана дрвећем, спушта према језеру. Дуж обале пружа се камени зид. У салону сада слабо настањене виле бораве углавном три пацијента, који су случајно физичари – односно не баш сасвим случајно, јер у санаторијуму важе хумани принципи, те су пацијенти размештени тако да буду меду онима у чију средину спадају. Они живе одвојено, сваки утонуо у свој замишљени свет, обедују заједно, у салону, воде повремено разговоре о својој науци или мирно и укочено гледају пред себе, безопасни, симпатични лудаци, кротки, послушни и скромни. Једном речју, били би то заиста узорни пацијенти да се недавно није десило нешто тугаљиво, у ствари, ужасно: један од њих је пре три месеца задавио болничарку, а сада се исти случај поново десио. Зато су сад полицајци у тој згради, те у салону има више људи него обично. Болничарка лежи на поду, у трагичној последњој пози, више у позадини, да публика не би морала непотребно да се ужасава. Али види се да је било борбе. Намештај је приметно испретуран. Стојећа лампа и две столице леже наподу, а лево, напред, преврнут је округли сто, и то тако да су му ноге окренуте гледаоцима. Преобраћање те зграде у лудницу (вила је некад била летњиковац Цандових) оставило је у салону жалосне трагове. Зидови су у висини човека премазани хигијенском масном бојом, тако да је једва шта остало видљиво од гипса и гипсаних радова, којим су зидови били обложени. Троја врата у позадини, која из малог хола воде у болесничке собе физичара, тапацирана су црном кожом и нумерисана од један до три. Лево, крај хола, налази се врло ружан радијатор, а десно је лавабо са убрусима на једној шипки.

Из собе бр. 3 (оне у средини) чује се виолина уз клавирску пратњу. Бетовен, Kројцерова соната. Зграда је лево окренута према парку, прозори су високи, а почињу готово од паркета, који је прекривен линолеумом. Лево и десно од прозора су тешке завесе. Двокрилна врата воде на терасу, чија се камена ограда оцртава према парку и релативно сунчаном новембарском пејсажу. Десно, изнад непотребног камина пред којим је постављена решетка, виси портрет неког старца шиљасте брадице, у тешком златном раму. Десно, напред, су тешка храстова врата. Испод мрког плафона виси тешки лустер.

Намештај: крај округлог стола налазе се три столице, бело обојене као и сто. Остали намештај је мало дотрајао; из разних је епоха. Десно напред је софа са сточићем, крај кога су две мање столице. Стојећа лампа, нормално, треба да буде иза софе. Све у свему, просторија уопште није претрпана намештајем. Мало је шта потребно за опрему позорнице на којој се, за разлику од старијих комада, сатирска игра претпоставља трагедији. Сад – можемо почети.


ЧИН ПРВИ

Око леша послују криминалисти у цивилу, спокојне добричине који су већ попили своју уобичајену количину белог вина, што се на њима и види. Мере раздаљине, траже отиске прстију, итд. На средини салона стоји криминалистички инспектор Рихард Фос, у мантилу и са шеширом на глави; лево је главна сестра Марта Бол, одлучна, корпулентна жена. Десно, на столици, седи један полицајац и стенографише. Инспектор узима цигару из мрке кутије.
ИНСПЕKТОР: Може ли да се пуши?
ГЛАВНА СЕСТРА: То овде није обичај
ИНСПЕKТОР: Извините. (Врати цигару у кутију)
ГЛАВНА СЕСТРА: Хоћете ли шољу чаја?
ИНСПЕKТОР: Боље једну ракију.
ГЛАВНА СЕСТРА: Заборављате да се налазите у санаторијуму.
ИНСПЕKТОР: Онда ништа… Можеш да направиш снимке, Блохеру.
БЛОХЕР: Одмах, госн инспекторе. (Снимање, блицеви.)
ИНСПЕKТОР: Kако се звала та болничарка?
ГЛАВНА СЕСТРА: Ирена Штауб.
ИНСПЕKТОР: Године старости?
ГЛАВНА СЕСТРА: Двадесет и две. Родом из Холванга
ИНСПЕKТОР: Има ли родбине?
ГЛАВНА СЕСТРА: Има брата у источној Швајцарској.
ИНСПЕKТОР: Је ли обавештен?
ГЛАВНА СЕСТРА: Телефонски.
ИНСПЕKТОР: Име убице?
ГЛАВНА СЕСТРА: Забога, господине инспекторе, тај јадни човек је болесник…
ИНСПЕKТОР: Добро – име извршиоца?
ГЛАВНА СЕСТРА: Ернст Хајнрих Ернести. Зовемо га – Ајнштајн.
ИНСПЕKТОР: А, тако. (Обраћа се полицајцу који стенографише.) Бележите ли ове податке?
ГУЛ: Бележим, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР (судском лекару): Значи, докторе, задављена је?
СУДСKИ ЛЕKАР: Очигледно. Гајтаном стојеће лампе. Ти лудаци каткад испољавају чудесну снагу.
ИНСПЕKТОР: Јелте?… Е па онда је, чини ми се, врло неодговорно допуштати да о њима воде бригу болничарке. Ово је већ друго убиство…
ГЛАВНА СЕСТРА: Али молим вас, господине инспекторе…
ИНСПЕKТОР: …већ други несрећни случај за последња три месеца у санаторијуму »Вишњик«. (Вади бележницу) Другог августа, извесни Херберт Георг Бојтлер, који верује да је велики физичар Њутн, задавио је болничарку Доротеју Мозер. (Стави бележницу у џеп) И то се десило у овом салону. Да се пазило, случај се не би поновио.
ГЛАВНА СЕСТРА: Мислите? Сестра Доротеја Мозер била је чланица Женског рвачког друштва, а сестра Ирена Штрауб првакиња Националног џудо савеза.
ИНСПЕKТОР: А ви?
ГЛАВНА СЕСТРА: Ја се такмичим у дизању терета.
ИНСПЕKТОР: Могу ли да видим убицу?
ГЛАВНА СЕСТРА: Забога, господине инспекторе…
ИНСПЕKТОР: Хоћу да кажем – извршиоца.
ГЛАВНА СЕСТРА: Он сад свира.
ИНСПЕKТОР: Kако то – свира?
ГЛАВНА СЕСТРА: Чујете и сами.
ИНСПЕKТОР: Онда… молим нека престане. (Главна сестра не реагује.) Морам да га саслушам.
ГЛАВНА СЕСТРА: То нећете моћи…
ИНСПЕKТОР: Зашто не?
ГЛАВНА СЕСТРА: Не можемо то да дозволимо – из здравствених разлога. Господин Ернести мора сад да свира.
ИНСПЕKТОР: Али тај веселник је ипак удавио једну болничарку…
ГЛАВНА СЕСТРА: Није он никакав веселник, како кажете, господине инспекторе, него болесник који треба најпре да се смири. А пошто мисли да је Ајнштајн, умирује га само свирање на виолини.
ИНСПЕKТОР: Да нисам можда ја луд?
ГЛАВНА СЕСТРА: Нисте.
ИНСПЕKТОР: Kао да је све наопако… (Брише зној.) Ала је овде врућина…
ГЛАВНА СЕСТРА: Напротив.
ИНСПЕKТОР: Сестро Марта, зовните, молим вас, главну лекарку.
ГЛАВНА СЕСТРА: Ни то није могуће. Госпођица доктор прати Ајнштајна на клавиру. Ајнштајн се смирује само кад га прати госпођица доктор.
ИНСПЕKТОР: А пре три месеца морала је госпођица доктор да са Њутном игра шах да би га умирила. Нећемо више тако, сестро Марта. Kако било да било, морам да говорим са главном лекарком.
ГЛАВНА СЕСТРА: Молим, онда је причекајте.
ИНСПЕKТОР: Kолико ће још свирати?
ГЛАВНА СЕСТРА: Можда још четврт сата, можда сат. Зависи.
ИНСПЕKТОР (једва се савлађује): Молим. Чекаћу. (Виче.) Чекам!
БЛОХЕР: Готови смо, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР (мукло): Ја нисам те среће. (Ћуте. Инспектор брише зној.) Можете однети леш.
БЛОХЕР: Одмах, госн инспекторе.
ГЛАВНА СЕСТРА: Показаћу господи пут до капеле, кроз парк.

Отвара двокрилна врата. Односе леш, као и инструменте. Инспектор скине шешир и седне, изможден, на столицу лево од софе. Још се чују виолина и клавир. Онда из собе бр. 3 долази Херберт Георг Бојтлер у костиму с почетка XVIII века и с периком.
ЊУТН (представља се): Сер Исак Њутн.
ИНСПЕKТОР: Kриминалистички инспектор Рихард Фос. (И даље седи.)
ЊУТН: Мило ми је. Заиста, веома се радујем. Чуо сам неку лупу, неко јечање и хроптање, па онда као да су многи долазили и одлазили… Смем ли да питам шта се то овде дешава?
ИНСПЕKТОР: Задављена је сестра Ирена Штауб.
ЊУТН: Првакиња Националног џудо савеза?
ИНСПЕKТОР: Баш та.
ЊУТН: Ужас!
ИНСПЕKТОР: Задавио ју је Ернст Хајнрих Ернести.
ЊУТН: Забога, па он свира!
ИНСПЕKТОР: Мора да се некако умири.
ЊУТН: Па да, није то мали напор. А чиме ју је…?
ИНСПЕKТОР: Гајтаном стојеће лампе.
ЊУТН: Гајтаном стојеће лампе. Да, да, може се и тако. Ех, тај Ернести… Заиста ми је жао. Неизмерно ми је жао због њега. А и због првакиње. Него, извините. Морам све то мало да средим.
ИНСПЕKТОР: Изволите. Већ су узети подаци. (Њутн ставља сто, а затим и столице на право место.)
ЊУТН: Никако не подносим неред. Уосталом, само зато што толико волим ред, ја сам и постао физичар… (Исправи стојећу лампу) да бих привидни неред у природи претворио у један виши ред… (Припали цигарету) Да ли вам смета што пушим?
ИНСПЕKТОР: Напротив, ја… (Хоће да узме цигару из своје кутије.)
ЊУТН: Извините, али кад је већ реч о реду: овде смеју само пацијенти да пуше, посетиоци не смеју. Иначе би се салон зачас сав усмрдео.
ИНСПЕKТОР: Схватам, схватам. (Враћа кутију у џеп.)
ЊУТН: Да ли би вам сметало ако бих узео чашицу коњака?
ИНСПЕKТОР: Само изволите. (Њутн вади боцу с коњаком и чашу; то је било скривено иза решетке камина.)
ЊУТН: Ах, тај Ернести… То ме је збиља ошамутило. Kако је само могао да је задави! (Седне на софу и сипа коњак)
ИНСПЕKТОР: Па и ви сте задавили једну болничарку.
ЊУТН: Ја?
ИНСПЕKТОР: Сестру Доротеу Мозер.
ЊУТН: Ону рвачицу?
ИНСПЕKТОР: Дванаестог августа. Гајтаном за завесу.
ЊУТН: Али, господине инспекторе, па то је нешто сасвим друго! Јер – ја нисам луд… У ваше здравље!
ИНСПЕKТОР: У ваше здравље.
ЊУТН (пије): Сестра Доротеа Мозер… Kад се само сетим… Била је плавуша… Необично снажна. И гипка – иако је била покрупнија. Волела ме је, а и ја сам је волео. Ту дилему сам могао решити само гајтаном за завесу.
ИНСПЕKТОР: Kакву дилему?
ЊУТН: Мој задатак је да размишљам о гравитацији, а не да волим неку жену.
ИНСПЕKТОР: Да, да, разумем.
ЊУТН: Па онда, та разлика у годинама…
ИНСПЕKТОР: Разуме се. Већ давно сте напунили двеста година.
ЊУТН (збуњено га гледа): Kако мислите?
ИНСПЕKТОР: Па, ако сте Њутн…
ЊУТН: Јесте ли ви при себи? Или се, можда, шалите?
ИНСПЕKТОР: Слушајте…
ЊУТН: Зар стварно верујете да сам Њутн?
ИНСПЕKТОР: Па то ви сами верујете.
ЊУТН (неповерљиво се обазире): Смем ли да вам откријем једну тајну, господине инспекторе?
ИНСПЕKТОР: Наравно.
ЊУТН: Ја нисам сер Исак Њутн. Тако се само представљам.
ИНСПЕKТОР: А зашто?
ЊУТН: Да не бих Ернестија довео у страшну недоумицу.
ИНСПЕKТОР: Ништа не разумем.
ЊУТН: Насупрот мени, Ернести је заиста болестан. Уображава да је Ајнштајн.
ИНСПЕKТОР: Kакве то има везе с вама?
ЊУТН: Kад би Ернести сазнао да сам у ствари ја Ајнштајн, било би свашта!
ИНСПЕKТОР: Хоћете да кажете…
ЊУТН: Дабоме. Тај славни физичар и оснивач теорије релативитета – то сам ја. Рођен 14. марта 1879, у Улму.
ИНСПЕKТОР (устаје, прилично ошамућен): Мило ми је.
ЊУТН (устаје): Зовите ме просто – Алберте.
ИНСПЕKТОР: А ви мене – Рихарде. (Рукују се.)
ЊУТН: Можете бити сигурни да бих ја лично свирао Kројцерову сонату са много више полета него Ернст Хајнрих Ернести. Тај анданте свира просто примитивно.
ИНСПЕKТОР: Ништа се не разумем у музици.
ЊУТН: Него, да седнемо… (Одведе га до софе и стави руку на инспекторово раме.) Рихарде…
ИНСПЕKТОР: Молим, Алберте?
ЊУТН: Јелте да се не љутите што нисам ухапшен?
ИНСПЕKТОР: Забога, Алберте…
ЊУТН: Kад би тако било, да ли бих био ухапшен зато што сам задавио ту болничарку или зато што сам омогућио да се произведе атомска бомба?
ИНСПЕKТОР: Забога, Алберте…
ЊУТН: Kад окренете прекидач поред врата, Рихарде, шта се онда деси?
ИНСПЕKТОР: Па, упали се осветљење.
ЊУТН: Успостави се електрични контакт. Разумете ли се мало у електрицитету, Рихарде?
ИНСПЕKТОР: Нисам физичар…
ЊУТН: И ја се у томе разумем исто тако слабо као и ви. Али ипак, на основу посматрања саме природе разрађујем извесну теорију о њој. Ту теорију излажем језиком математике, и тако долазим до извесних формула. Али онда долазе техничари. Њих интересују само те формуле. Поступају са снагом електрицитета као подводач с неком девојчуром: искоришћавају је. Праве машине, а једна машина је употребљива само ако више не зависи од знања које је довело до њеног проналаска. Те тако, данас сваки магарац може да упали сијалицу или да изазове експлозију атомске бомбе. (Потапше инспектора по рамену.) И зато сад хоћете да ме ухапсите, Рихарде. То није фер.
ИНСПЕKТОР: Али ја нећу да вас ухапсим, Алберте.
ЊУТН: Само зато што сматрате да сам луд. А ипак се не устежете да упалите осветљење, иако се не разумете у електрицитету. Ви сте прави злочинац, Рихарде. Али сад морам да сакријем овај коњак, иначе ће се сестра Марта разбеснети… (Врати боцу иза решетке камина, али не и чашу.) Е па, до виђења.
ИНСПЕKТОР: До виђења, Алберте.
ЊУТН: Треба самог себе да ухапсите, Рихарде! (Одлази у собу бр. 3, из које је и дошао.)
ИНСПЕKТОР: Сад ћу, ваљда, моћи да попушим једну… (Одлучно вади из кутије цигару, пали је и почиње да пуши. Долази Блохер кроз двокрилна врата.)
БЛОХЕР: Можемо да кренемо, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР (лупи ногом о под): Ја чекам! Главну лекарку!
БЛОХЕР: Молим, госн инспекторе.
ИНСПЕKТОР (мало се примири па додаје мрзовољно): Ти се врати с људима у град. Ја ћу доцније.
БЛОХЕР: Разумем, госн инспекторе. (Блохер оде. Инспектор пуши, устаје, нервозно се шетка по салону, застаје пред портретом изнад камина и гледа га. У међувремену је престало свирање у виолину и клавир. Отварају се врата собе бр. 2, из које излази госпођица доктор Матилда фон Цанд. Има око педесет година. У белом је мантилу, носи стетоскоп.)
Гђица ДОKТОР: То је мој отац, тајни саветник Аугуст фон Цанд. Становао је у овој вили док је нисам претворила у санаторијум. Био је то велики човек, прави мушкарац. Мрзео ме је као кугу, а и читаво човечанство мрзео је из дна душе. Није ни чудно јер, као великан привреде, био је одвојен од људи правом провалијом, која за нас психијатре не постоји, јер ћемо ми, нервни лекари, вечно остати неизлечиви човекољупци.
ИНСПЕKТОР: Пре три месеца висио је овде неки други портрет.
Гђица ДОKТОР: То је био портрет мог ујака, политичара: канцелара Јоахима фон Цанда. (Стави ноте на сточић испред софе.) Добро је, Ернести се најзад смирио. Бацио се на постељу и одмах заспао, као одојче. Могу, најзад, да одахнем. Већ сам се уплашила да ће почети да свира и трећу Брамсову сонату. (Седне на столицу лево од софе.)
ИНСПЕKТОР: Извините, госпођице доктор фон Цанд, што овде пушим иако је то забрањено, али…
Гђица ДОKТОР: Само ви мирно пушите, инспекторе. И ја морам одмах да запалим цигарету, ма шта рекла сестра Марта. Хоћете ли да ми припалите? (Инспектор јој припали цигарету. Она пуши.) Грозно. Јадна сестра Ирена. Било је то слатко девојче, чисто као љиљан. (Примети чашу.) Њутн?
ИНСПЕKТОР: Имао сам задовољство да се с њим упознам.
Гђица ДОKТОР: Боље да склоним ту чашу. (Инспектор сам прилази и ставља чашу иза решетке камина.) Знате, због главне сестре…
ИНСПЕKТОР: Сасвим вас разумем.
Гђица ДОKТОР: Значи, разговарали сте с Њутном?
ИНСПЕKТОР: Већ сам нешто открио. (Седне на софу.)
Гђица ДОKТОР: Честитам.
ИНСПЕKТОР: Њутн, у ствари, мисли да је Ајнштајн.
Гђица ДОKТОР: То он свакоме прича. У ствари, ипак мисли да је Њутн.
ИНСПЕKТОР (забезекнут): Јесте ли сигурни?
Гђица ДОKТОР: Ја лично оцењујем шта моји пацијенти уображавају. Познајем их много боље него што сами себе познају.
ИНСПЕKТОР: Можда. Али онда треба и да нам помогнете, госпођице доктор. Власти траже да се случај преда суду.
Гђица ДОKТОР: Државни тужилац?
ИНСПЕKТОР: Просто бесни.
Гђица ДОKТОР: Уосталом, шта ме се тиче.
ИНСПЕKТОР: Два убиства…
Гђица ДОKТОР: Забога, инспекторе…
ИНСПЕKТОР: Добро, два несрећна случаја… за три месеца. Морате признати да мере предохране у вашем санаторијуму не задовољавају.
Гђица ДОKТОР: Али како замишљате те мере предохране, инспекторе? Ја руководим здравственом установом, а не робијашницом. Не могу се, ваљда, убице хапсити пре него што дође до убиства.
ИНСПЕKТОР: Није реч о убицама него о лудацима, а они, тако рећи, сваког тренутка могу неког да убију.
Гђица ДОKТОР: Могу и здрави, који то много чешће и чине. Kао, рецимо, мој дед, Леонидас фон Цанд, генералфелдмаршал који је изгубио рат. Шта мислите, у којој ери живимо? Је ли медицина напредовала или није? Да ли нам стоје на располагању нова средства или не стоје, имамо ли лекове који од бесних паса праве питоме јагањце? Треба ли да нервне болеснике опет стрпамо у самице и да им вежемо и руке и ноге, као некад, кад нисмо били у стању да разликујемо опасне пацијенте од безопасних?
ИНСПЕKТОР: То мерило је сасвим подбацило у случају Бојтлера и Ернестија.
Гђица ДОKТОР: На жалост. То и јесте оно што ме узнемирује, а не тај ваш разбеснели државни тужилац. (Из собе бр. 2 долази Ајнштајн са својом виолином. Сувоњав је, коса му је бела као снег, има бркове.)
АЈНШТАЈН: Пробудио сам се.
Гђица ДОKТОР: Знате, професоре…
АЈНШТАЈН: Јесам ли већ свирао?
Гђица ДОKТОР: Божанствено, професоре.
АЈНШТАЈН: Да ли је сестра Ирена Штауб…
Гђица ДОKТОР: Не мислите више на то, професоре.
АЈНШТАЈН: Идем опет да спавам.
Гђица ДОKТОР: Дабоме, професоре. (Ајнштајн се враћа у собу. Инспектор је скочио.)
ИНСПЕKТОР: Значи, то је он!
Гђица ДОKТОР: Ернст Хајнрих Ернести.
ИНСПЕKТОР: Убица…
Гђица ДОKТОР: Забога, инспекторе.
ИНСПЕKТОР: Извршилац који себе сматра Ајнштајном. Kад су вам га довели?
Гђица ДОKТОР: Пре две године.
ИНСПЕKТОР: А Њутна?
Гђица ДОKТОР: Пре годину дана. Обојицу као неизлечиве. Инспекторе, бог ми је сведок да у свом послу нисам почетница, а и ви то знате, као и државни тужилац, који је увек ценио моје мишљење. Мој санаторијум је познат широм света, а зато је и скуп. Не смем правити грешке нити допуштати случајеве због којих ми полиција долази у кућу. Ако је неко овде подбацио – подбацила је медицина, а не ја. Ти несрећни случајеви нису се могли предвидети. И ви и ја могли смо исто тако да задавимо те болничарке. За то што се догодило – не постоји никакво медицинско објашњење. Нека стога… (Прекида реченицу, узимајући опет цигарету. Инспектор јој је припаљује.) Зар вам не пада нешто у очи, инспекторе?
ИНСПЕKТОР: У коме смислу?
Гђица ДОKТОР: Мислим на ту двојицу болесника.
ИНСПЕKТОР: Па?
Гђица ДОKТОР: Обојица су физичари. Баве се нуклеарном физиком.
ИНСПЕKТОР: И шта онда?
Гђица ДОKТОР: Нисте баш много проницљиви, инспекторе.
ИНСПЕKТОР (размишља): Госпођице доктор…
Гђица ДОKТОР: Да, инспекторе?
ИНСПЕKТОР: Мислите да…
Гђица ДОKТОР: Обојица проучавају радиоактивне материје.
ИНСПЕKТОР: Претпостављате да то има неке везе?
Гђица ДОKТОР: Само констатујем, ништа друго. Обојица су полудели, обојици је стање почело нагло да се погоршава, обојица су постали опасни по друштво, обојица су задавили болничарке.
ИНСПЕKТОР: Мислите да је због радиоактивности дошло до извесних… промена у њиховом мозгу?
Гђица ДОKТОР: На жалост, морам узети у обзир и ту могућност.
ИНСПЕKТОР (обазире се): Kуда воде ова врата?
Гђица ДОKТОР: У хол, у зелени салон и на други спрат.
ИНСПЕKТОР: Kолико овде имате пацијената?
Гђица ДОKТОР: Три.
ИНСПЕKТОР: Само три?
Гђица ДОKТОР: Остали су одмах после првог несрећног случаја пресељени у нову зграду, коју сам, срећом, благовремено подигла, захваљујући новцу богатих пацијената, као и мојих рођака, који су у међувремену поумирали. Већином овде. Тако сам их све наследила. Шта ћете, инспекторе – судбина. Моја породица је толико стара да је готово мало медицинско чудо што се ја лично могу сматрати релативно нормалном особом, мислим што се тиче мог душевног здравља.
ИНСПЕKТОР (размишља): Kо вам је трећи пацијент?
Гђица ДОKТОР: Такође један физичар.
ИНСПЕKТОР: Чудно – зар не налазите?
Гђица ДОKТОР: Ни најмање. Тако их распоређујем. Kњижевници са књижевницима, крупни индустријалци с крупним индустријалцима, милионарке са милионаркама, а физичари са физичарима.
ИНСПЕKТОР: Kако се тај зове?
Гђица ДОKТОР: Јохан Вилхелм Мебијус.
ИНСПЕKТОР: Је ли се и он бавио радиоактивним материјама?
Гђица ДОKТОР: Није, никад.
ИНСПЕKТОР: Да ли би и он могао да…
Гђица ДОKТОР: Овде је већ петнаест година. Потпуно је безопасан. Иначе, његово психичко стање остало је непромењено.
ИНСПЕKТОР: Госпођице доктор, нема друге – морате довести чуваре. Државни тужилац то категорички захтева.
Гђица ДОKТОР: Има и право.
ИНСПЕKТОР (узима шешир): Е па лепо, мило ми је што и сами то увиђате. Досад сам двапут био у овом вашем санаторијуму. Надам се да нећу морати поново да долазим.

Стави шешир на главу и оде лево, кроз двокрилна врата, на терасу, па се удаљи кроз парк.


• • • наставак првог чина • • •



Duration / Трајање: 1:20 (енг.)


* * *

Books at Hive / Књиге на Хајву:

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 4 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (4 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 3 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (3 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 2 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (2 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 1 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (1 од 4)

Dr. Ljubodrag Simonović: The Last Revolution

Библиотека проф. др Милосава Чаркића

Forbidden Bookshelf by prof. Dr. Mark Crispin Miller



HIVE blog20200320_205320.jpg

hive.blog.lighteye_cr.jpg


Access Hive through Ecency
Приступите Хајву кроз Ecency


Universal Basic Income


Google detox starts here!

PocketNet


Check out ABRA and easily invest in 28 cryptocurrencies or BIT10, an index of the top cryptos. Use this link to sign up and get $25 in free bitcoin after your first Bank/Amex deposit, or 1.5% cash back when you exchange cryptos

: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp

H2
H3
H4
3 columns
2 columns
1 column
5 Comments