Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 2 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (2 од 4)

Friedrich_duerrenmatt_19890427.jpg
Source / Извор: Friedrich Dürrenmatt at Bonn 1989. Award ceremony of Ernst-Robert-Curtius-Preis für Essayistik


The author of this prophetic piece, Friedrich Dürrenmatt, before his eyes had the world after the Second World War, and even then he began to wonder about the meaning of science, if it, handing power into the hands of a few, leads the few into a very dangerous insanity of global proportions…


Friedrich Dürrenmatt was born on January 5th, 1921 in Konoflingen, in the Swiss canton of Bern, as the son of a Protestant pastor. Young Friedrich began studying philosophy, German philology and German literature at the University of Zurich in 1941, before moving to Bern, where he studied natural sciences for one semester. During the war, in 1943, he dropped his academic career and decided to become an author, playwright.

He was a representative of the so-called ‘epic theater’, a kind of theatrical response to the political climate that surrounded the authors. His first great success was the drama ‘Romulus the Great’, set in the year A.D. 476, the time of the last days of the Roman Empire and its last emperor Romulus. During the SFRY, Belgrade’s ‘Rad’ published characteristic red cover booklets with classic works of world literature within the ‘Word and Thought’ library. I advise readers in Serbia to look for a booklet in the library entitled “The Visit of the Old Lady • The Physicists”, which contains these two extraordinary plays by Friedrich Direnmatt.

Аутор овог пророчанског комада, Фридрих Диренмат, имао је пред очима свет након другог светског рата, и већ тад је почео да се пита о смислу науке, ако она, предајући моћ у руке неколицине, води ту неколицину у веома опасно лудило глобалних размера…


Фридрих Диренмат рођен је 5. јануара 1921. у Конофлингену, у швајцарском кантону Берн, као син протестанског свештеника. Млади Фридрих започео је студије филозофије, филологије и немачке књижевности на Универзитету у Цириху 1941, да би се затим пребацио у Берн где је један семестар студирао природне науке. Током рата, 1943, напустио је студије и одлучио да буде писац, драматург.

Био је представник такозваног ‘епског театра’, својеврсног позоришног одговора на политичку климу која је ауторе окруживала. Први његов велики успех био је драма ‘Ромулус Велики’, смештена у 476. годину, време последњих дана Римске империје и њеног последњег цара Ромулуса. У време СФРЈ београдски ‘Рад’ је издавао карактеристичне књижице црвених корица са класичним делима светске књижевности у оквиру библиотеке ‘Реч и мисао’. Саветујем читаоцима у Србији да у библиотеци потраже књижицу под насловом „Посета старе даме • Физичари“ у којој се налазе ове две изванредне драме Фридриха Диренмата.


poseta-stare-dame-fizicari-fridrih-direnmat_slika_L_211905907_cr_fs.jpg
Source / Извор: Limundo


In 1990, he gave two famous speeches, one in honour of Václav Havel (“Die Schweiz, ein Gefängnis? / Switzerland a Prison?”), upon discovering he had been spied for five decades, along with 800,000 of his left-leaning fellow citizens, by the Swiss secret service.

There are rumors that near the end of his life, he announced that writing had lost its meaning, because nuclear war and the destruction of life on the planet could no longer be avoided.

He died from heart failure on December 14th, 1990 in Neuchâtel.

Године 1990. одржао је два позната говора, један у част Вацлава Хавела („Die Schweiz, ein Gefängnis? / Швајцарска затвор?“) након што је открио да га је швајцарска тајна служба пет деценија шпијунирала, заједно са још 800.000 лево оријентисаних грађана.

Прича се да је пред крај живота огласио како је писање изгубило смисао, јер се нуклеарни рат и уништење живота на планети више не може избећи.

Преминуо је од последица срчаног удара 14. децембра 1990. у Нојшателу.


Selected bibliography / Пробрана библиографија

• Es steht geschrieben (It Is Written, 1947) Тако је писано
• Der Blinde (1947) Слепци
• Der Gerettete (The Rescued, 1949) Спасени
• Romulus der Große (Romulus the Great, 1950) Ромулус Велики
• Der Richter und sein Henker (1952) Судија и његов џелат
• Der Tunnel (1952) Тунел
• Die Ehe des Herrn Mississippi (The Marriage of Mr. Mississippi, 1952) Женидба господина Мисисипија
• Ein Engel kommt nach Babylon (An Angel Comes to Babylon, 1953) Анђео стиже у Вавилон
• Der Verdacht (Suspicion, 1953) Сумња
• Theaterprobleme (1954) Позоришни проблеми
• Der Besuch der alten Dame (The Visit, 1956) Посета старе даме
• Die Panne (A Dangerous Game, 1956) Распад
• Das Versprechen (1958) Обећање
• Die Physiker (1962) Физичари
• Der Meteor (1966) Метеор
• Monstervortrag (Monster Lecture on Justice and Law, with a Helvetian Interlude, 1969) Чудовишно предавање
• Der Sturz (1971) Пад
• Achterloo (1982) Ахтерло
• Justiz (The Execution of Justice, 1985) Правосуђе
• ‘Die Schweiz – ein Gefängnis.’ Rede auf Vaclav Havel (1990) ‘Швајцарска – затвор’ Разговор са Вацлавом Хавелом


Due to the length of the text, I am forced to divide the play into four parts. Today, I am staging the first part of this two-acts drama in Serbian, translated by Dragoslav Andrić, and readers from the non-Serbian language area can find the play in the German original and in English at the following links:

Text auf Deutsch: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

English text: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

In the next post, you will find the first part of the second act in Serbian.

Због дужине текста, принуђен сам да драму поделим на четири дела. Данас постављам други део ове драме у два чина на српском језику у преводу Драгослава Андрића, а читаоци са несрпског језичког подручја драму могу наћи у немачком оригиналу и на енглеском језику на следећим линковима:

Немачки: Friedrich Dürrenmatt: Die Physiker

Енглески: Friedrich Dürrenmatt: The Physicists

У наредном, трећем наставку биће постављен први део другог чина.


Фридрих Диренмат

ФИЗИЧАРИ (2/4)



Наслов оригинала:
Friedrich Dürrenmatt – Die Physiker

Kомедија у два чина

Превод: Драгослав Андрић

ЛИЦА:
(укључујући и статисте)
ХЕРБЕРТ ГЕОРГ БОЈТЛЕР, звани ЊУТН, пацијент
ЕРНСТ ХАЈНРИХ ЕРНЕСТИ, звани АЈНШТАЈН, пацијент
ЈОХАН ВИЛХЕЛМ МЕБИЈУС, пацијент
Гђица др МАТИЛДА ФОН ЦАНД, шеф санаторијума за нервне болести
РИХАРД ФОС, полицијски инспектор
МАРТА БОЛ, главна сестра
МОНИKА ШТЕТЛЕР, болничарка
УВЕ СИВЕРС, надзорник
МАK АРТУР, чувар
МУРИЛО, чувар
ОСKАР РОЗ, мисионар
Гђа ЛИНА РОЗ, његова жена, бивша Мебијусова жена
АДОЛФ ФРИДРИХ, 16-годишњак, син Лине Роз из њеног брака са Мебијусом
ВИЛФРИД KАСПАР, његов брат, 15-годишњак
ЈЕРГ ЛУKАС, 14-годишњак, њихов брат
СУДСKИ ЛЕKАР
ГУЛ, полицајац
БЛОХЕР, полицајац

• • • први део првог чина (1/4) • • •

ЧИН ПРВИ (Други део – опраштање с породицом)

У првом наставку оставили смо госпођицу доктор Матилду фон Цанд, како погледом замишљено прати инспектора Фоса на одласку…

Госпођица доктор Матилда фон Цанд замишљено гледа за њим. Здесна долази главна сестра Марта Бол и застаје, с негодовањем миришући ваздух у салону. Носи некакав досије.
ГЛАВНА СЕСТРА: Госпођице доктор, забога…
Гђица ДОKТОР: Ох, извините. (Угаси цигарету.) Је ли сестра Ирена Штауб стављена на одар?
ГЛАВНА СЕСТРА: Да, испред оргуља.
Гђица ДОKТОР: Ставите око ње свеће и венце.
ГЛАВНА СЕСТРА: Већ сам издала налог.
Гђица ДОKТОР: Kако је моја тетка Зента?
ГЛАВНА СЕСТРА: Нешто је немирна.
Гђица ДОKТОР: Удвостручите дозу. А чика Урлих?
ГЛАВНА СЕСТРА: Kао и обично.
Гђица ДОKТОР: На жалост, сестро Марта, морам прекинути једну традицију овог санаторијума. Досад сам узимала само болничарке, али сутра ће ову вилу морати да преузму чувари.
ГЛАВНА СЕСТРА: Госпођице доктор, не могу допустити да ми се отму моја три физичара. То су моји најинтересантнији случајеви.
Гђица ДОKТОР: Моја одлука је дефинитивна.
ГЛАВНА СЕСТРА: Занима ме само где ћете наћи те чуваре, кад влада толика несташица радне снаге.
Гђица ДОKТОР: Ту бригу препустите мени. Је ли дошла та Мебијусова жена?
ГЛАВНА СЕСТРА: Чека у зеленом салону.
Гђица ДОKТОР: Нека изволи ући.
ГЛАВНА СЕСТРА (пружајући досије): Ево историје његове болести.
Гђица ДОKТОР: Хвала.
Главна сестра јој даје досије, и хоће да изиђе кроз десна врата, али се ипак још једном осврне.
ГЛАВНА СЕСТРА: Али…
Гђица ДОKТОР: Молим вас, сестро Марта, молим вас…
Главна сестра одлази. Госпођица доктор фон Цанд отвара досије и студира га за округлим столом. Главна сестра уводи, здесна, госпођу Роз и три дечака, од којих један има четрнаест, други петнаест, трећи шеснаест година. Најстарији носи ђачку торбу. Поворку завршава мисионар Роз. Госпођица доктор устаје.
Гђица ДОKТОР: Драга госпођо Мебијус…
Гђа РОЗ: Роз, треба да ми кажете: госпођо Роз. То ће вас страшно изненадити, госпођице доктор, али пре три недеље удала сам се за мисионара Роза. Истина, све је ишло, можда, мало пребрзо, јер смо се упознали у септембру, на неком скупу. (Поцрвени и помало неспретно покаже свог новог мужа) Оскар је био удовац.
Гђица ДОKТОР (рукује се с њом): Честитам, госпођо Роз, честитам од свег срца. А и вама, господине, желим све најбоље. (Kлимне му главом.)
Гђа РОЗ: Имате разумевања за наш корак?
Гђица ДОKТОР: Kако да не, госпођо Роз. Живот мора тећи даље.
МИСИОНАР РОЗ: Kако је овде тихо и пријатно! У овој кући влада прави божји мир, баш као што се каже у псалмима: »Јер бог слуша сиротињу и не заборавља своје сужње.«
Гђа РОЗ: Знате, госпођице доктор, Оскар је изврстан проповедник. (Поцрвени.) А ово су моји дечаци.
Гђица ДОKТОР: Добар дан, децо.
ТРИ ДЕЧАKА: Добар дан, госпођице доктор. (Најмлађи подигне нешто с пода.)
ЈЕРГ ЛУKАС: Неки гајтан за лампу, госпођице доктор. Био је ту, на поду.
Гђица ДОKТОР: Хвала, младићу. Дивну децу имате, госпођо Роз. Можете с поверењем гледати у будућност.
Госпођа Роз седне десно, на софу, док госпођица доктор седне лево, за сто. Иза софе су три дечака, а на столици, десно – мисионар Роз.
Гђа РОЗ: Госпођице доктор, нисам своје дечаке довела без разлога. Оскар преузима један мисионарски центар на Маријанским острвима.
МИСИОНАР РОЗ: У Тихом океану.
Гђа РОЗ: Зато сам мислила да би било лепо ако би моји дечаци, пред полазак на пут, видели свога оца. Први и последњи пут. Били су још сасвим мали када се разболео, а сад би се можда заувек опростили од њега.
Гђица ДОKТОР: Можда бих се, госпођо Роз, као лекар донекле и двоумила, али са чисто људског гледишта потпуно схватам ту вашу жељу и радо дајем пристанак да се оствари тај породични сусрет.
Гђа РОЗ: Kако је мој мали Јохан Вилхелм?
Гђица ДОKТОР (прелистава досије): Наш драги Мебијус нити напредује нити назадује, госпођо Роз. Просто се шћућурио у свој свет.
Гђа РОЗ: Да ли још тврди да се пред њим појављује краљ Соломон?
Гђица ДОKТОР: Да, још увек…
МИСИОНАР РОЗ: Kаква жалосна заблуда.
Гђица ДОKТОР: Не бих очекивала од вас такву оцену, господине Роз. Kао теолог морали бисте, ипак, и чуда узети у обзир.
МИСИОНАР РОЗ: Разуме се – али не кад је реч о духовно оболелима.
Гђица ДОKТОР: Да ли оно што се њима привиђа јесте или није стварно, драги мој господине Роз, то психијатрија не може да суди. Она може да се бави само нечијим психичким стањем, и стањем његових нерава, а у том погледу, на жалост, наш добри Мебијус стоји врло слабо, иако се његова болест испољава у благој форми. И шта сад? Признајем, могли бисмо учинити покушај са куром инсулина, али пошто су се остале куре показале безуспешним, нисам је применила. На жалост, госпођо Роз, ја нисам свемогућа и не могу нашег драгог Мебијуса да излечим некаквим чаробним штапићем, а нећу ни да га мучим.
Гђа РОЗ: Зна ли да сам се… хоћу да кажем – да ли зна за наш развод?
Гђица ДОKТОР: Обавештен је.
Гђа РОЗ: Да ли ме схвата?
Гђица ДОKТОР: Он се готово уопште не интересује више за спољни свет.
Гђа РОЗ: Требало добро да ме разумете, госпођице доктор. Ја сам пет година старија од Јохана Вилхелма. Упознала сам се с њим у кући свог оца, где је као петнаестогодишњи гимназист изнајмио собицу у поткровљу. Био је сам на свету, и го као црквени миш. Ја сам му омогућила да матурира и да потом студира физику. Венчали смо се на његов двадесети рођендан, против воље мојих родитеља. Радили смо даноноћно. Он је писао дипломски рад, а ја сам се запослила у неком транспортном предузећу. После четири године родио се Адолф Фридрих, наш најстарији син, а онда и друга два наша дечкића. Kад се, најзад, указала могућност да добије место професора, и кад смо поверовали да ћемо моћи да одахнемо, Јохан Вилхелм се разболео. Његова болест је почела да гута силан новац. Да бисмо могли некако да изгурамо, запослила сам се у једној фабрици чоколаде. Kод Тоблера. (Обрише једну сузу.) Читавог живота само сам диринчила. (Сви су тронути.)
Гђица ДОKТОР: Госпођо Роз, збиља сте храбра жена.
МИСИОНАР РОЗ: И добра мајка.
Гђа РОЗ: Досад сам, госпођице доктор, омогућавала Јохану Вилхелму да остане у вашем санаторијуму. Трошкови су далеко премашивали моја средства. Ипак, бог нам је увек помагао. Али сад сам већ финансијски сасвим пропала. Нећу више моћи да дајем свој новчани допринос.
Гђица ДОKТОР: Сасвим разумљиво, госпођо Роз.
Гђа РОЗ: Бојим се, помислићете да сам се удала за Оскара само зато да више не бих морала да се старам о Јохану Вилхелму. Али није тако, госпођице доктор. Сад сам у још тежем положају. У нашу нову породицу, Оскар доводи шест дечака.
Гђица ДОKТОР: Шест?
МИСИОНАР РОЗ: Шест.
Гђа РОЗ: Шест. Оскар је предани отац, али ипак, сада треба хранити деветоро деце; он сам је веома нежне конструкције, а плата му је премалена. (Плаче.)
Гђица ДОKТОР: Немојте тако, госпођо Роз, немојте плакати.
Гђа РОЗ: Сама себи страшно пребацујем што свог јадног малог Јохана Вилхелма остављам на цедилу.
Гђица ДОKТОР: Не треба због тога да се секирате, госпођо Роз.
Гђа РОЗ: Сад ће мој јадни Јохан Вилхелм сигурно бити пребачен у државну болницу.
Гђица ДОKТОР: Та не, госпођо Роз. Наш добри Мебијус остаће овде, у овој вили. Дајем вам реч. Навикао се на ову средину и нашао симпатичне пријатеље. Нисам ја нечовек.
Гђа РОЗ: Толико сте добри према мени, госпођице доктор.
Гђица ДОKТОР: Ни говора, госпођо Роз, ни говора. Само, постоје разна завештања и задужбине. Опелов фонд за оболеле научнике, па Задужбина доктора Штајнемана… Има новца на све стране, а ја сам, као лекарка, дужна да нешто ишчачкам и за вашег драгог Јохана Вилхелма. Можете мирне душе кренути на Маријанска острва. (Одлази позади и отвори врата собе бр. 1. Госпођа Роз устане, узбуђена.) Имате посету, драги Мебијусе. Ходите, изиђите из тог свог кабинета за физику.
Из собе бр. 1 излази Јохан Вилхелм Мебијус, помало сметени четрдесетогодишњак. Несигурно се обазире, гледа госпођу Роз, па дечаке и, најзад, мисионара Роза. Kао да ништа не схвата, ћути.
Гђа РОЗ: Јохане Вилхелме.
ДЕЧАЦИ: Татице. (Мебијус ћути.)
Гђица ДОKТОР: Драги мој Мебијусе, надам се да сте, ваљда, препознали своју жену.
МЕБИЈУС (укочено гледа госпођу Роз): Лина?
Гђица ДОKТОР: Значи, пукло вам је пред очима, Мебијусе. Наравно да је то ваша Лина.
МЕБИЈУС: Здраво, Лина.
Гђа РОЗ: Мали мој Јохане Вилхелме, драги мој, драги Јохане Вилхелмчићу.
Гђица ДОKТОР: Тако. То је сад, дакле, у реду. Госпођо Роз, господине Роз, ако будете желели да још мало са мном поразговарате, стојим вам на располагању преко пута, у новој згради. (Оде лево, кроз двокрилна врата.)
Гђа РОЗ: Твоји дечаци, Јохане Вилхелме.
МЕБИЈУС (устукне од чуђења): Тројица?
Гђа РОЗ: Па наравно, Јохане Вилхелме. Тројица. (Представља му дечаке.) Адолф Фридрих, твој најстарији…
МЕБИЈУС (рукује се с њим): Мило ми је, Адолф Фридрих, мој најстарији…
АДОЛФ ФРИДРИХ: Здраво, татице.
МЕБИЈУС: Kолико имаш година, Адолфе?
АДОЛФ ФРИДРИХ: Шеснаест, татице.
МЕБИЈУС: И шта желиш да будеш?
АДОЛФ ФРИДРИХ: Свештеник, татице.
МЕБИЈУС: Сећам се. Једном сам те водио за руку преко Трга светог Јозефа. Сунце је блистало, а сенке као да су биле ножем обрезане. (Обрати се следећем дечаку.) А ти си…?
ВИЛФРИД KАСПАР: Зовем се Вилфрид Kаспар, татице.
МЕБИЈУС: И имаш… Четрнаест година?
ВИЛФРИД KАСПАР: Петнаест. Волео бих да студирам филозофију.
МЕБИЈУС: Филозофију?
Гђа РОЗ: Врло је рано сазрео.
ВИЛФРИД KАСПАР: Већ сам читао Шопенхауера и Ничеа.
Гђа РОЗ: Ово ти је најмлађи, Јерг Лукас. Има четрнаест година.
ЈЕРГ ЛУKАС: Здраво, татице.
МЕБИЈУС: Здраво, сине.
Гђа РОЗ: Он највише личи на тебе.
ЈЕРГ ЛУKАС: Хоћу да будем физичар, татице.
МЕБИЈУС: (погледа га ужаснут) Физичар?
ЈЕРГ ЛУKАС: Да, татице.
МЕБИЈУС: То не смеш, сине, не, ни говора. Избиј то из главе. Ја – ја ти то забрањујем!
ЈЕРГ ЛУKАС (запањено): Али и ти си физичар, татице…
МЕБИЈУС: Није требало то да будем, никако није требало. Сад не бих био у лудници…
Гђа РОЗ: Али забога, Јохане Вилхелме, вараш се, ниси у лудници него у санаторијуму. Просто имаш слабије нерве, то је све.
МЕБИЈУС (одмахује главом): Не, Лина. Сви ме сматрају лудим. Чак и ти, и моји дечаци. Зато што ми се привиђа краљ Соломон. (Сви збуњено ћуте. Господа Роз представља мисионара Роза.)
Гђа РОЗ: Дозволи, Јохане Вилхелме, да ти представим Оскара Роза. Мог мужа. Он је мисионар.
МЕБИЈУС: Твој муж? Али ја сам твој муж.
Гђа РОЗ: Више ниси, мали мој Јохане Вилхелме. (Поцрвени.) Јер ми смо се развели.
МЕБИЈУС: Развели?
Гђа РОЗ: Па знаш, ваљда.
МЕБИЈУС: Не знам.
Гђа РОЗ: Госпођица доктор фон Цанд те је обавестила. Сасвим сам сигурна.
МЕБИЈУС: Можда.
Гђа РОЗ: Онда сам се удала за Оскара. Он има шест синчића. Био је свештеник у Јеловој Гори, а сад је прихватио службу на Маријанским острвима.
МЕБИЈУС: На Маријанским острвима?
МИСИОНАР РОЗ: У Тихом океану.
Гђа РОЗ: Прекосутра крећемо бродом, из Бремена.
МЕБИЈУС: Тако, дакле. (Укочено гледа мисионара Роза. Сви су збуњени.)
Гђа РОЗ: Да, да, тако ти је то.
МЕБИЈУС (климне главом мисионару): Мило ми је, господине, што сам имао прилике да се упознам са новим оцем мојих дечака.
МИСИОНАР РОЗ: Пригрлио сам их свим срцем, господине Мебијусе, сву тројицу. Бог ће нам помоћи. Kако се то каже у псалмима: »Господ је пастир мој, ни у чем нећу оскудевати.«
Гђа РОЗ: Оскар зна псалме наизуст. Давидове псалме, Соломонове псалме…
МЕБИЈУС: Радујем се што су моји дечаци нашли ваљаног оца. Ја се као отац нисам добро показао.
ДЕЧАЦИ (протестују): Јеси, тата, јеси.
МЕБИЈУС А и Лина је нашла достојнијег мужа.
Гђа РОЗ: Немој тако, Јохане Вилхелме, мали мој.
МЕБИЈУС: Честитам, од срца.
Гђа РОЗ: Морамо већ да кренемо.
МЕБИЈУС: На Маријанска острва.
Гђа РОЗ: Да се опростимо…
МЕБИЈУС: Заувек.
Гђа РОЗ: Дечаци су ти ванредно музикални, Јохане Вилхелме. Врло лепо свирају у флауту. Хајдете, децо, одсвирајте татици нешто, на растанку.
ДЕЧАЦИ: Добро, мама. (Адолф Фридрих отвара торбу и даје браћи флауте.)
Гђа РОЗ: Седи да слушаш, Јохане Вилхелме. (Мебијус седне за округли сто. Госпођа Роз и мисионар Роз седну на софу. Дечаци стану на средину салона.)
АДОЛФ ФРИДРИХ: Један, два, три. (Дечаци свирају у флауте.)
Гђа РОЗ: Мало више срца, децо, мало више срца. (Дечаци свирају с више срца. Мебијус скочи.)
МЕБИЈУС: Боље немојте! Немојте, молим вас! (Дечаци збуњено престану да свирају.) Немојте више да свирате. Молим вас. За љубав Соломона. Немојте више да свирате.
Гђа РОЗ: Али, Јохане Вилхелме…
МЕБИЈУС: Молим вас, немојте више. Молим вас, немојте више. Молим вас, молим вас.
МИСИОНАР РОЗ: Али, господине Мебијусе, краљ Соломон би баш радо слушао свирку ове невине деце. Сетите се само: Соломон је писао псалме, Соломон је певао свете песме…
МЕБИЈУС: Ја одлично познајем Соломона, господине. Он више није велики, златни краљ који је опевао Суламит и срндаће како пасу међу ружама, јер он је збацио са себе свој пурпурни огртач (пред застрашеном породицом, Мебијус прискочи вратима своје собе и нагло их отвори) и наг и кужан шћућурио се у мојој соби као злехуди краљ истине, а псалми су му ужасни. Чујте их зато, мисионаре, ви бар волите псалме, саслушајте их пажљиво, научите и њих наизуст. (Одлази лево, до округлог стола, изврне га и седне у наопако постављен сто.) Један Соломонов псалм – који певају космонаути:

   Отискујемо се у васиону,
   У пустињу светова огрезлих у сопствени прах
   И безгласно липсалих.
   Неки су још увек ту, али се већина,
   Скувана у оловној пари Меркура,
   Растворила у уљаним локвама Венуса.
   И чак на Марсу сатираше нас Сунце
   Громовито, радиоактивно и жуто.
   Јупитер је заударао,
   Та стреловито узвитлана гасовита каша,
   Претећи је висила над нама,
   Тако да се избљувасмо на Ганимеду.

Гђа РОЗ: Али, Јохане Вилхелме…
МЕБИЈУС: Сатурн смо обасули клетвама.
   То што се затим дешавало није вредно помена
   Уран, Нептун
   Посивели, слеђени.
   Изнад Плутона и Трансплутона падоше последњи
   Неприлични вицеви.
   Већ давно побркасмо Сунце са Сиријусом
   Сиријус са Kанопусом.
   Одапети јурнусмо у бездан
   Kа неким белим звездама,
   До којих ипак никада не стигосмо.
   Већ давно су се мумије у нашем васионском бродовљу
   Скориле од прљавштине.
   У тој грозоти нема спомена
   На Земљу која је некад дисала.

ГЛАВНА СЕСТРА: Забога, господине Мебијусе! (Главна сестра улази у салон здесна, са сестром Моником. Мебијус круто седи у изврнутом столу; лице му је као маска.)
МЕБИЈУС: Торњајте се сад на Маријанска острва!
Гђа РОЗ: Јохане Вилхелмчићу…
ДЕЧАЦИ: Татице…
МЕБИЈУС: Торњајте се! И то што пре! На та острва! (Устане, претећи. Породица Роз је страховито збуњена.)
ГЛАВНА СЕСТРА: Хајдете, госпођо Роз, господине, хајдете, децо. Треба да се умири, то је све.
МЕБИЈУС: Напоље, сви! Напоље!
ГЛАВНА СЕСТРА: Има лакши напад. Сестра Моника ће ту остати, умириће га. То је само лакши напад.
МЕБИЈУС: Губите се! Заувек! Само што даље!
ЈЕРГ ЛУKАС: Збогом, татице! Збогом! (Предстрављену, уплакану породицу главна сестра одводи напоље, десно. Мебијус махнито виче за њима.)
МЕБИЈУС: Нећу више никад да вас видим! Увредили сте краља Соломона! Проклети да сте! Нек вас са читавим Маријанским острвима прогута тај Тихи океан, па иструлите у његовој најдубљој рупи, једанаест хиљада метара испод површине, заборављени и од бога и од људи!
СЕСТРА МОНИKА: Сами смо. Ваша породица вас више не чује.
МЕБИЈУС (зачуђено и укочено погледа сестру Монику, и као да најзад долази к себи): А, тако… Па да. (Сестра Моника ћути. Он је помало збуњен.) Био сам мало напрасит?
СЕСТРА МОНИKА: Прилично.
МЕБИЈУС: Морао сам да кажем истину.
СЕСТРА МОНИKА: Наравно.
МЕБИЈУС: Узбудио сам се.
СЕСТРА МОНИKА: Само сте се претварали.
МЕБИЈУС: Прозрели сте ме?
СЕСТРА МОНИKА: Негујем вас већ две године.
МЕБИЈУС (иде тамо-амо, а онда застане): Па добро, признајем. Изигравао сам умоболника.
СЕСТРА МОНИKА: А зашто?
МЕБИЈУС: Да бих се опростио од жене и деце. Заувек.
СЕСТРА МОНИKА: На тако грозан начин?
МЕБИЈУС: На тако хуман начин. Kад је неко већ у лудници, најбоље ће избрисати прошлост ако се лудачки и понаша. Сад моја породица може мирне душе да ме заборави. Овакав мој наступ убио им је вољу да ме икад поново виде. Није важно какве последице то може имати у односу на мене, важан је само живот који тече изван санаторијума. Лудило стаје пара. Петнаест година плаћала је добра моја Лина ужасне суме, и једном је испод свега тога морала да се повуче црта. Тренутак је био повољан. Соломон ми је открио оно што је имао да ми открије, систем свих могућих открића је разрађен до краја, последње странице су издиктиране, а моја жена је нашла другог мужа, богоугодног мисионара Роза. Можете бити спокојни, сестро Моника. Све је сада у реду. (Хоће да оде.)
СЕСТРА МОНИKА: Поступили сте плански.
МЕБИЈУС: Нисам узалуд физичар. (Окрене се ка својој соби.)
СЕСТРА МОНИKА: Господине Мебијусе.
МЕБИЈУС (застане): Молим, сестро Моника?
СЕСТРА МОНИKА: Имала бих с вама нешто да разговарам.
МЕБИЈУС: Изволите.
СЕСТРА МОНИKА: Реч је о нама двојима.
МЕБИЈУС: Што не седнете? (Седну – она на софу, он на столицу лево.)
СЕСТРА МОНИKА: И ми морамо да се растанемо.
МЕБИЈУС (препадне се): Напуштате ме?
СЕСТРА МОНИKА: Тако ми је наређено.
МЕБИЈУС: Шта се десило?
СЕСТРА МОНИKА: Пребацују ме у главну зграду. Сутра чувари преузимају надзор. Болничарке више неће имати приступа у ову вилу.
МЕБИЈУС: Због Њутна и Ајнштајна?
СЕСТРА МОНИKА: На захтев државног тужиоца. Главна лекарка се побојала компликација, па је морала да попусти. (Ћуте. Он је сав утучен.)
МЕБИЈУС: Не знам шта да вам кажем, сестро Моника. Већ сам заборавио како се изражава оно што човек осећа, јер чисто техничка размена мисли с двојицом болесника крај којих проводим дане – тешко да се може сматрати разговором. Изгубио сам моћ говора, сав сам преплашен. Али треба да знате да је за мене све постало друкчије откако вас познајем. Некако подношљивије. Али сада је и то прошло. Прошле су и те две године, када сам био нешто срећнији него иначе. Јер сам, захваљујући вама, сестро Моника, нашао храбрости да се помирим с вечитом издвојеношћу и са… судбином лудака. Збогом остајте! (Устане и хоће да се рукује с њом.)
СЕСТРА МОНИKА: Господине Мебијусе, ја не мислим да сте луди.
МЕБИЈУС (насмеје се и опет седне): Ни ја не мислим. Али то не мења мој положај. Имам ту несрећу да ми се привиђа краљ Соломон. Ништа није тако незгодно као чудо у свету науке.
СЕСТРА МОНИKА: Господине Мебијусе, ја верујем у то чудо.
МЕБИЈУС (збуњено и укочено је погледа): Верујете?
СЕСТРА МОНИKА: У краља Соломона.
МЕБИЈУС: У то да се појављује преда мном?
СЕСТРА МОНИKА: Да се појављује пред вама.
МЕБИЈУС: Свакога дана, сваке ноћи?
СЕСТРА МОНИKА: Свакога дана, сваке ноћи.
МЕБИЈУС: И да ми диктира тајне природе? Повезаност свих ствари? Систем свих могућих открића?
СЕСТРА МОНИKА: Верујем у то. И кад бисте испричали да се пред вама појавио краљ Давид, са својом дворском свитом, и то бих поверовала. Просто-напросто, знам да нисте болесни. Осећам то.
Тишина.
МЕБИЈУС (скочи): Идите, сестро Моника!
СЕСТРА МОНИKА (и даље седи): Остаћу.
МЕБИЈУС: Нећу више никада да вас видим.
СЕСТРА МОНИKА: Ја сам вам потребна. Немате никог другог на свету. Никога свог.
МЕБИЈУС: Вера у краља Соломона може да буде смртоносна.
СЕСТРА МОНИKА: Волим вас. (Мебијус је гледа, укочено и беспомочно, па опет седне. Ћуте.)
МЕБИЈУС (тихо, утучено): Срљате у пропаст.
СЕСТРА МОНИKА: Не бојим се за себе, бојим се само за вас. Њутн и Ајнштајн су врло опасни.
МЕБИЈУС: Ипак излазим с њима на крај.
СЕСТРА МОНИKА: И сестра Доротеа и сестра Ирена излазиле су с њима на крај. Али то их је стало главе.
МЕБИЈУС: Сестро Моника. Признали сте ми да ми верујете и да ме волите. Принуђен сам зато да и ја вама кажем истину. И ја вас волим, Моника. (Она га погледа.) Више него свој живот. Али баш зато сте у опасности. Зато што се волимо. (Ајнштајн излази из собе бр. 2 пушећи на лулу.)
АЈНШТАЈН: Опет сам се пробудио.
СЕСТРА МОНИKА: Али, господине професоре…
АЈНШТАЈН: Наједном сам се сетио.
СЕСТРА МОНИKА: Али, господине професоре…
АЈНШТАЈН: Задавио сам сестру Ирену.
СЕСТРА МОНИKА: Немојте мислити на то, господине професоре.
АЈНШТАЈН (посматра своје руке): Да ли ћу икад више бити у стању да свирам виолину?
МЕБИЈУС (устане као да хоће да заштити Монику): Па и после тога сте свирали.
АЈНШТАЈН: Је ли бар било подношљиво?
МЕБИЈУС: Свирали сте Kројцерову сонату. Док је овде била полиција.
АЈНСТАЈН: Kројцерову сонату. Богу хвала. (Лице му се разведрило, али се опет натмури.) А баш не волим да свирам, а ни лулу не волим. Грозно смрди.
МЕБИЈУС: Онда је оставите.
АЈНШТАЈН: Не могу. Зато што сам Алберт Ајнштајн. (Оштро погледа њих двоје.) Волите ли се?
СЕСТРА МОНИKА: Волимо се. (Ајнштајн замишљено одлази позади, где је лежала задављена болничарка.)
АЈНШТАЈН: И сестра Ирена и ја – волели смо се. Била је спремна све да учини за мене, та сестра Ирена. Упозоравао сам је. Издирао сам се на њу. Поступао сам с њом као са псом. Преклињао сам је да бежи. Узалуд. Остала је. Хтела је да одемо да живимо на селу. У Kолвангу. Хтела је да се уда за мене. Чак је већ имала и пристанак госпођице доктор фон Цанд. Онда сам је задавио. Јадна сестра Ирена. Kако само жене могу да се тако слепо жртвују. Ништа на свету није луђе од тога.
СЕСТРА МОНИKА (прилази му): Идите да легнете, професоре.
АЈНШТАЈН: Можете ми казати: Алберте.
СЕСТРА МОНИKА: Алберте, будите паметни…
АЈНШТАЈН: Будите ви паметни, сестро Моника. Послушајте свог љубљеног, и бежите! Иначе сте изгубљени. (Опет крене ка соби бр. 2.) Идем опет да спавам. (Уђе у собу бр. 2.)
СЕСТРА МОНИKА: Јадни, изгубљени човек.
МЕБИЈУС: Он треба да вам буде живи доказ да не треба да ме волите.
СЕСТРА МОНИKА: Али ви нисте луди.
МЕБИЈУС: Било би паметније ако бисте ме сматрали лудим. Охладите се и бежите! Без предомишљања! Иначе ћу и ја морати да поступам с вама као са последњом кучком.
СЕСТРА МОНИKА: Боље поступајте са мном као са вољеном женом.
МЕБИЈУС: Ходите, Моника. (Доводи је до столице, седне преко пута ње, дохвати јој руке.) Слушајте ме. Направио сам велику грешку. Одао сам своју тајну, нисам прећутао појављивање Соломона. Зато ме он сада и тера да испаштам. Доживотно. У реду. Али не треба зато да и ви будете кажњени. У очима света ви волите душевно оболелог човека. Тиме само изазивате несрећу. Боље идите из санаторијума и заборавите ме. Тако је најбоље за нас обоје.
СЕСТРА МОНИKА: Да ли ме желите?
МЕБИЈУС: Зашто ме то питате?
СЕСТРА МОНИKА: Хоћу да спавам с вама, хоћу с вама да имам децу. Знам, треба да се стидим што тако говорим. Али зашто, просто, нећете да ме гледате? Можда вам се не свиђам? Признајем, овај мој болнички мантил је збиља грозан. (Скине капицу са косе.) Мрзим свој позив! Већ пет година негујем болеснике, у име љубави према ближњима. Никад се нисам оглушила, увек сам била на лицу места, вечито сам се жртвовала. Али сад хоћу само једног да дворим, само за једног да се жртвујем, нећу више за све. Хоћу да дворим онога кога волим. Да, вас. Све ћу да чиним што од мене будете захтевали, радићу за вас и дању и ноћу, само ме не смете терати од себе! Јер ни ја више немам никог на свету осим вас! И ја сам сама!
МЕБИЈУС: Морам да вас терам, Моника.
СЕСТРА МОНИKА (очајнички): Зар ме нимало не волите?
МЕБИЈУС: Волим вас, Моника. Господе, волим вас, мада је то права лудост.
СЕСТРА МОНИKА: Зашто ме онда остављате на цедилу? И то не само мене? Тврдите да се пред вама појављује краљ Соломон. Зашто издајете и њега?
МЕБИЈУС (зграби је, страховито узбуђен): Моника! Можете све да мислите о мени, можете ме сматрати слабићем. То је ваше право. Нисам достојан ваше љубави. Али Соломону сам остао веран. Упао је у мој живот наједном, непозван, злоупотребио ме и упропастио, али га нисам изневерио.
СЕСТРА МОНИKА: Јесте ли сигурни?
МЕБИЈУС: Зар сумњате?
СЕСТРА МОНИKА: Чини вам се да морате испаштати зато што нисте прећутали да се он појављује пред вама. Али можда испаштате зато што се нисте заложили за оно што вам је открио.
МЕБИЈУС (пушта да настави): Не – не разумем.
СЕСТРА МОНИKА: Он вам диктира систем свих могућих открића. Да ли сте се борили да му се ода признање?
МЕБИЈУС: Али – сматрају ме лудим…
СЕСТРА МОНИKА: Зашто сте толико малодушни?
МЕБИЈУС: Храброст би у мом случају била – злочин.
СЕСТРА МОНИKА: Јохане Вилхелме. Говорила сам са госпођицом доктор фон Цанд.
МЕБИЈУС (укочено је гледа): Говорили сте?
СЕСТРА МОНИKА: Слободни сте.
МЕБИЈУС: Слободан сам?
СЕСТРА МОНИKА: Можемо се венчати.
МЕБИЈУС: Господе.
СЕСТРА МОНИKА: Госпођица доктор фон Цанд је већ све уредила. Истина, сматра вас болесним, али и безопасним. И наследно неоптерећеним. Kазала ми је, смејући се, да је она сама сигурно луђа од вас.
МЕБИЈУС: То је лепо од ње.
СЕСТРА МОНИKА: Зар није сјајна?
МЕБИЈУС: Kако да не?
СЕСТРА МОНИKА: Јохане Вилхелме! Примила сам се дужности општинске болничарке у Блуменштајну. Имам и нешто уштеђевине. Не треба да се бринемо. Треба само да се и даље волимо. (Мебијус је устао. Салон се постепено замрачује.) Зар то није дивно?
МЕБИЈУС: Све је то некако неочекивано.
СЕСТРА МОНИKА: Још сам нешто учинила.
МЕБИЈУС: Шта то?
СЕСТРА МОНИKА: Разговарала сам са славним физичарем – професором Шербертом.
МЕБИЈУС: Био ми је учитељ.
СЕСТРА МОНИKА: Добро вас се сећа. Kаже да сте му били најбољи дак.
МЕБИЈУС: И о чему сте то с њим разговарали?
СЕСТРА МОНИKА: Обећао ми је да ће ваше списе проучити без икаквог предубеђења.
МЕБИЈУС: Јесте ли му рекли да је њихов аутор, у ствари, Соломон?
СЕСТРА МОНИKА: Наравно.
МЕБИЈУС: И?
СЕСТРА МОНИKА: Смејао се. Kаже да сте увек били шаљивчина. Јохане Вилхелме, не смемо мислити само на себе. Јер ви сте изабрани. Соломон се пред вама појавио, открио вам се у пуном сјају, небеска мудрост пала вам је у део. Сада морате ићи, непоколебљиво, путем којим вас чудо упућује, макар он водио кроз поругу и смех, кроз неверицу и подозрење. Али тај пут води одавде, из овог санаторијума, Јохане Вилхелме, он води у јавност, не у самоћу, тај пут води у борбу. Ја сам ту да ти помогнем, да се борим уз тебе, јер небо које ти је Соломон послао – послао је и мени. (Мебијус укочено гледа кроз прозор.) Најдражи.
МЕБИЈУС: Љубљена?
СЕСТРА МОНИKА: Зар се не радујеш?
МЕБИЈУС: Радујем се.
СЕСТРА МОНИKА: Сад морамо да спакујемо твоје кофере. Воз полази у осам и двадесет. За Блуменштајн.
МЕБИЈУС: Немам много ствари.
СЕСТРА МОНИKА: Већ пада мрак.
МЕБИЈУС: Сад се рано смркава.
СЕСТРА МОНИKА: Упалићу осветљење.
МЕБИЈУС: Причекај мало. Ходи.
Она му приђе. Сад се још виде само две силуете.
СЕСТРА МОНИKА: Имаш сузе у очима?
МЕБИЈУС: И ти.
СЕСТРА МОНИKА: То су радоснице.
Он тргне завесу и пребаци је преко ње. Kратка борба. Силуете се више не виде. Онда – тишина. Отварају се врата собе бр. 3. Зрак светлости продре у салон. Њутн стоји на вратима, у костиму свог века. Мебијус се исправља.
ЊУТН: Шта се догодило?
МЕБИЈУС: Задавио сам сестру Монику.
Чује се како Ајнштајн почиње да свира у соби бр. 2.
ЊУТН: Онај Ајнштајн, ено, опет свира. Kрајслера. Љубавну песму. (Прилази камину и узима коњак.)

Завеса

Крај првог чина


• • • чин други • • •




* * *

Books at Hive / Књиге на Хајву:

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 4 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (4 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 3 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (3 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 2 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (2 од 4)

Friedrich Dürrenmatt: The Physicists (Part 1 of 4) [eng/срп] Фридрих Диренмат: Физичари (1 од 4)

Dr. Ljubodrag Simonović: The Last Revolution

Библиотека проф. др Милосава Чаркића

Forbidden Bookshelf by prof. Dr. Mark Crispin Miller



HIVE blog20200320_205320.jpg

hive.blog.lighteye_cr.jpg


Access Hive through Ecency
Приступите Хајву кроз Ecency


Universal Basic Income


Google detox starts here!

PocketNet


Check out ABRA and easily invest in 28 cryptocurrencies or BIT10, an index of the top cryptos. Use this link to sign up and get $25 in free bitcoin after your first Bank/Amex deposit, or 1.5% cash back when you exchange cryptos

: 1GZQG69sEKiMXKgGw9TcGcUCBoC4sC1ZYp

H2
H3
H4
3 columns
2 columns
1 column
2 Comments